| |
|
| 10. 03. 2024 |
  |
U ovom članku hajde da zaronimo u to zašto verujem da bi trebalo da jedete samo sir napravljen od ŽIVOTINJSKOG SIRILA, i kako više od 90% sira koji se prodaje u SAD ne koristi ovo i umesto toga koristi verziju genetski modifikovanog organizma (GMO) koju je napravio Pfizer.
Istorija sira
Ko ne voli sir?! I sa dobrim razlogom – ne samo da je ukusan, već je i neverovatno hranljiv. I uprkos onome što nam mejnstrim govori, ljudi prave i konzumiraju ovu superhranu više od 7.000 godina. U stvari, sir ima važnu ulogu u ljudskoj istoriji.
Istoričari dokumentuju da su mleko, mlečni i fermentisani mlečni proizvodi, poput sira, služili kao izvor kalorija bogatih hranljivim sastojcima koji se mogao skladištiti, omogućavajući nekim od prvih istraživača da bezbedno putuju i proširuju zajednice, stvarajući više demografskih pomeranja i raznovrsne poljoprivredne zajednice.
„Mlekara je obezbedila sigurnost hrane, jer je superhrana bogata hranljivim materijama.
„Potrošnja mleka i mlečnih proizvoda imala bi mnoge prednosti za ranu poljoprivrednu populaciju. Mleko, jogurt i sir su dobri izvori kalorija, proteina i masti. Oni pružaju pouzdanu hranu između žetve ili tokom suša, epidemija ili gladi.
„Mleko je relativno bez patogena izvor tečnosti koji bi mogao biti kritičan u vremenima nestašice vode. Sir obezbeđuje sredstvo za skladištenje ovih hranljivih materija koje se koriste kada je proizvodnja mleka mala i može se lako transportovati.
„Štaviše, fermentacija mleka u jogurt ili sir smanjuje sadržaj laktoze i omogućava pojedincima koji ne podnose laktozu da iskoriste prednosti, dok održavaju ili u nekim slučajevima poboljšavaju druge esencijalne hranljive materije kao što su masti i kalcijum.
Ali sir se tradicionalno pravio sa samo ova četiri sastojka:
Mleko.
So.
Starter kultura, ono što se koristi za pravljenje željenog soja sira (npr. Muenster za švajcarski).
Životinjsko sirilo se koristi kao sredstvo za zgrušavanje mleka u sir, odvajajući tečne delove mleka od čvrstih materija — veoma važan deo procesa pravljenja sira!
Dodajte kulturu u mleko i pustite da fermentira. Zatim dodajete sirilo koje odvaja mleko na sir i surutku. Zatim pritisnete sir i ostavite da odleži. I evo ga — sir!
Sirište je složen skup enzima koji se prirodno proizvode u stomaku preživara, poput krava.
Glavni prisutni enzim je himozin, koji je enzim proteaze, što znači da razlaže protein. Renet iz životinja takođe sadrži druge enzime poput pepsina i lipaze.
Dakle, ovi enzimi u sirištu ciljaju kazein, glavni protein u mleku. Oni uzrokuju da se molekuli kazeina podele i ponovo zgrušaju u još veće grudve, formirajući sirnu grudvu.
Dakle, sirilo služi kao vitalni deo proizvodnje sira jer pomaže da se mleko usiri u sir, odvajajući tečni deo od čvrstog dela.
Vrste sirila
Postoje četiri vrste sirila koje se koriste u industriji proizvodnje sira: životinjsko sirilo, biljno sirilo, mikrobno sirilo i FPC (verzija GMO).
1. Životinjsko sirilo — Životinjsko sirilo je najprirodniji i najstariji oblik sirila i ono što se tradicionalno koristilo u proizvodnji sira. Postoje enzimi za zgrušavanje mleka koji se prirodno nalaze u sluznici želuca preživara.
U industriji proizvodnje sira je dobro poznato da životinjsko sirilo proizvodi vrhunski ukus, verovatno zato što je ovo sirilo složen skup enzima (kako je priroda nameravala), a ne jedan izolovani enzim dobijen u laboratoriji.
Životinjsko sirilo je obično 90% enzima himozina i 10% enzima pepsina. Mala količina pepsina će razgraditi protein kazeina u mleku na nešto drugačiji način u poređenju sa samo himozinom, proizvodeći krajnji proizvod sa poboljšanim ukusom.
Sir napravljen korišćenjem životinjskog sirila ne samo da ima bolji ukus, već proizvodi i sigurniji i prirodniji finalni proizvod od sira, o čemu će biti više reči u nastavku.
2. Biljno sirilo — Jedna od alternativa životinjskom sirištu je biljno sirilo, koje, nažalost, dosta varira u zavisnosti od izvora, a termin „biljno sirilo“ se mnogo zloupotrebl.
Pravo biljno sirilo se dobija od biljaka koje poseduju enzime koagulacije. Ovi biljni ekstrakti su korišćeni kao koagulansi mleka od davnina. Neki primeri uključuju kardoon čičak, koru smokve ili koprive.
Međutim, dobro je poznato u industriji sira da biljno sirilo može negativno uticati na konačnu teksturu i ukus sira. „Većina [enzima] biljnog porekla obično pokazuje nizak odnos MCA/PA [aktivnost zgrušavanja mleka/proteolitička aktivnost] što dovodi do slabog prinosa sira i stvaranja gorkih materija u toku zrenja sira… Dakle, većina njih nije pogodna za proizvodnju sira.“ Zbog toga većina sireva sa oznakom „biljno sirilo“ nije pravo biljno sirilo. To je ili mikrobno sirilo (napravljeno od plesni) ili FPC (GMO verzija) jer ne postoji propis o terminima koji se koriste za to koje se sirilo koristi u obeležavanju sira.
3. Mikrobno sirilo — Druga alternativa životinjskom sirilu je „mikrobno sirilo“, gde enzime za zgrušavanje proizvodi specifična vrsta plesni, gljivica ili kvasca koji se uzgajaju i fermentišu u laboratorijskim uslovima (često hranjeni sojom). Dakle, iako mikroorganizmi nisu genetski modifikovani, njihov izvor hrane verovatno jeste.
Ovo se smatra pogodnim za vegetarijance jer enzim koji proizvodi organizam nije izveden od životinje. U svetu proizvodnje sira ponovo postoji veliki konsenzus da sirevi napravljeni sa ovom vrstom mikrobnog sirila mogu dovesti do konačnog proizvoda od sira gorkog ukusa. Ova opcija se obično koristi u „sertifikovanim organskim“ i „sertifikovanim vegetarijanskim“ sirevima.
„Mikrobne [enzime] uglavnom proizvode gljive i bakterije u procesu rasta i metabolizma. Mikroorganizmi imaju prednosti kratkog ciklusa rasta, lake fermentacije i nisu ograničeni prostorom i regionom proizvodnje…
„Stoga, cena mikrobnih MCE [mikrobnih enzima] je niska… Međutim, utvrđeno je da većina MCE ima visok PA i nizak odnos MCA/PA što dovodi do malog prinosa sira i gorčine.“
4. Genetski modifikovani FPC — Da bi prevazišli neke od nedostataka biljnih i mikrobnih sirila kao što je potencijalni ukus gorkog sira, naučnici su iskoristili tehnologiju genetskog inženjeringa da bi stvorili nove, genetski modifikovane vrste koje stvaraju ove enzime za zgrušavanje mleka.
Predstavljamo najčešću alternativu životinjskom sirilu u proizvodnji sira — FPC. (Himozin se odnosi na enzim koji zgrušava mleko i prirodno je prisutan u sluznici želuca preživara).
U stvari, 90% sira proizvedenog u SAD koristi ove enzime iz GMO.
FPC je kreirao jedan i jedini Pfizer (biotehnološka kompanija) i omogućen je korišćenjem CRISPR tehnologije za uređivanje gena gde se menjaju genomi živih organizama. „Sigurnost“ FPC je procenjena 90-dnevnim ispitivanjem na pacovima.
Kako se pravi FPC
Evo kako se pravi: Gen koji proizvodi sirilo se vadi iz DNK niza životinjske ćelije i zatim se ubacuje u DNK niz ćelije domaćina bakterije, kvasca ili plesni u procesu poznatom kao spajanje gena (vrsta tehnologije rekombinantne DNK).
Jednom ubačen, novopostavljeni gen pokreće proizvodnju enzima himozina unutar domaćina. Kultura domaćina se zatim kultiviše i fermentira.
Ove rekombinantne DNK tehnologije su relativno nove i postale su popularne 1980-ih kada je Vrhovni sud SAD sa 5 prema 4 glasa presudio da se novi oblici života mogu patentirati.
Tako je 1990. godine, u drugoj odluci koja je stvorila presedan od strane vladine kancelarije SAD, američka Uprava za hranu i lekove (FDA) odobrila upotrebu FPC u hrani. Bio je to prvi put da je bioinženjerski proizvod dozvoljen u hrani u SAD. Postaje sve bolje.
Ovaj bioinženjering FPC je dobio GRAS status. To znači da je Pfizer izuzet od zahteva za prethodno odobrenje koji se primenjuju na druge (ne-GRAS) nove aditive za hranu.
Pošto je Pfizer demonstrirao ono što se često naziva „značajna ekvivalencija“, FDA je zaključila da je bioinženjering himozina suštinski ekvivalentan telećem sirištu i da mu nije potrebno posebno obeležavanje niti indikacija njegovog izvora ili metoda proizvodnje.
U slučaju da niste znali, ova oznaka „GRAS“ je malo talasasta. Generalno, savezni zakon zahteva od FDA da osigura da su aditivi za hranu bezbedni i nalaže rigorozan proces preispitivanja bezbednosti pre stavljanja na tržište.
GRAS rupa
Četrdeset tri procenta aditiva za hranu su označeni kao „GRAS“ i ne podležu nadzoru FDA. U suštini, moramo verovati da će prehrambene kompanije sprovesti nepristrasna određivanja bezbednosti pre nego što dodaju ove nove GRAS supstance našoj hrani.
„Prema FDC-u [Federal Food, Drug, and Cosmetic] Act, aditivi za hranu koji nisu GRAS treba da imaju odobrenje pre stavljanja na tržište. Nasuprot tome, GRAS supstance ne zahtevaju odobrenje ili obaveštenje USFDA pre stavljanja u promet.
To znači da javnosti i drugim regulatornim agencijama nedostaju podaci potrebni za procenu bezbednosti nekih hemikalija u našoj hrani.
2014. godine, bivši zamenik komesara FDA za hranu Majkl Tejlor prokomentarisao je neuspeh FDA da reguliše hemikalije u hrani, rekavši:
„Jednostavno nemamo informacije da garantujemo za bezbednost mnogih od ovih hemikalija.
GRAS je možda počeo sa dobrim namerama, ali se ispostavilo da je to ogromna rupa za prehrambene kompanije da dobiju besplatnu propusnicu za korišćenje hemijskih aditiva u našoj hrani bez malo ili bez nadzora.
I naravno, nema druge razvijene zemlje na svetu koja ima tako arhaičan sistem kao što je GRAS za odobravanje aditiva u hrani. U redu, tangenta u stranu, nazad na FPC.
FPC sir je izuzet od GMO označavanja
Iako su organizmi koji proizvode ovaj FPC genetski modifikovani, mlečni proizvodi koji koriste ovu tehnologiju su izuzeti od toga da svoje proizvode označavaju kao „GMO“.
U stvari, FPC je samo naveden kao „mikrobno sirilo“ ili „biljno sirilo“ na etiketama. (Izvor sirila nije obavezan da bude naveden.) Tako da je malo zavaravajuće.
Nacionalni projekat „Non-GMO“ se ne slaže sa ovom FPC tehnologijom i veruje da je ovo visokorizičan sastojak. Štaviše, FPC nije dozvoljen u organskim sirevima američkog Ministarstva poljoprivrede (USDA).
Evo komentara Američkog društva za sir:
„FPC sirilo je genetski modifikovan organizam (GMO). Prema kompanijama, 90% severnoameričkog sira se pravi od FPC sirila. Ali oznake sastojaka ne prave razliku između ove vrste mikrobnog sirila i originalnog tipa bez GMO.
„A činjenica da upotreba mikrobnog sirila tipa FPC nije označena kao GMO ostavlja one koji se protive GMO-u u mraku kada je u pitanju izbor sira.
I još jednom, FPC se koristi u 90% sira proizvedenog u SAD!
Ove alternativne metode sirila su do dva puta jeftinije od upotrebe životinjskog sirila jer ubrzavaju proces starenja kako bi sir bio spreman za tržište brže, što znači više profita.
Oni takođe dozvolju kompanijama sireva da ga prodaju kao vegetarijanski proizvod (pošto životinjsko sirilo, dobijeno iz stomaka preživara, ne bi bilo dozvoljeno). Ali da li je FPC bezbedan?
Bezbednosni problemi GM enzima
Pa, opet, ova tehnologija je nova. Dakle, ne postoje dugoročne studije koje procenjuju sigurnost konzumiranja male količine ovog genetski modifikovanog aditiva za hranu svakog dana.
Ali postoje dve glavne brige: 1) toksičnost i 2) problemi sa varenjem jer ove alternative sirila mogu poslužiti kao alergen.
Zabrin toksičnost
Toksičnost znači da rastvor enzima sadrži biotoksine iz genetski modifikovanog domaćina (plesni ili gljivice) koji se uzgaja i fermentiše u laboratoriji.
Proizvođači ovih enzima tvrde da je konačni rastvor FPC enzima visoko prečišćen, ali neki ljudi reaguju kao da još uvek sadrže neke od alergena iz samih mikroorganizama domaćina.
U stvari, u enzimu su pronađeni tragovi genetski modifikovanih bakterija. Nekoliko citata iz literature u vezi sa ovim problemima toksičnosti. Ne znam za vas, ali ja nemam želju da konzumiram biotoksine iz genetski modifikovanih organizama!
„Genetski modifikovani enzimi hrane se trenutno proizvode od GMO. Izražena je zabrinutost u vezi sa bezbednošću u vezi sa potencijalnom kontaminacijom hrane bakterijskim toksinima ili mikotoksinima, alergenima ili nekarakterističnim stranim supstancama kao nečistoćama.
„Pošto su ovi enzimi prečišćeni iz mikrobnih izvora, toksične supstance mogu biti prisutne u enzimskim preparatima/izolatima. Toksične supstance su u osnovi bakterijski toksini i mikotoksini, koji mogu izazvati probleme/rizike u vezi sa zdravljem potrošača.
„Zakonodavstvo o bezbednosti je takođe veoma pažljivo u pogledu alergenih svojstava proizvedenih enzima, pošto je dobro poznato da su enzimi moćni inhalacioni senzibilizatori.
„Osim toga, u enzimskom preparatu mogu biti prisutne i brojne nekarakteristične strane materije/nečistoće mikrobnog/biološkog porekla, što je takođe predmet prvenstvene brige prilikom procene bezbednosti komercijalnih enzimskih proizvoda.
„Dok se smatra da je malo verovatno da će preparati enzima u hrani izazvati bilo kakvu akutnu toksičnost, genotoksičnost ili oralnu toksičnost ponovljene doze, proizvod(i) fermentacije mikroorganizama iz proizvodnog procesa je/su od interesa zbog potencijalnog prisustva sekundarnih metabolita koji mogu izazvati toksičnost kada se progutaju (npr. aflatoksini, fumonizini i/ili ohratoksini).“
Dakle, neki su zabrinuti zbog kontinuiranog gutanja ovih biotoksina tokom vremena i negativnih posledica po zdravlje koje bi to imalo tokom godina.
I nažalost, ovde nema mnogo propisa. „Trenutno su same kompanije odgovorne za kontrolu kvaliteta svojih proizvoda.
Alergeni i problemi sa varenjem
Dakle, kao rezultat male količine ovih toksina koji se potencijalno pojavljuju u finalnom proizvodu sira (i blagih strukturnih promena u konačnim proteinima), sir sada može poslužiti kao alergen i može izazvati alergijsku reakciju ili probleme sa varenjem i disajnim putevima.
Uznemireni stomak ili nelagodnost.
Curenje iz nosa, povećanje proizvodnje sluzi.
Potrošači tada mogu pomisliti da ne mogu da svare sir – ali hej, možda je to samo sir koji je napravljen! Možda nije u pitanju sama mlekara, već ostaci mikroorganizama koji izazivaju alergijski odgovor ili iritiraju sluznicu creva.
Ne varim sir koji se pravi sa ovim FPC (koji opet može biti „biljno sirilo” ili „mikrobno sirilo” na etiketi). Imam poremećaj stomaka i poremećaj normalnog pražnjenja creva.
Dakle, tu nešto ne funkcioniše! Mogu samo da svarim sir napravljen od životinjskog sirila, tako da sam veoma izbirljiv koji sir konzumiram iz dana u dan!
GMO sir može ugroziti zdravlje creva
Jedno od najvećih problema ovde je potencijalno narušavanje mikrobioma creva.
„Na kraju, studija slučaja naglašava probleme u vezi sa širenjem gena [antimikrobne rezistencije] zbog njihovog potencijalnog sticanja od strane ljudske komenzalne flore, direktnom potrošnjom hrane i bakterijama iz životne sredine kroz kontakt sa zemljom i površinama vode ili otpadom od hrane. Ovo je posebno slučaj jer je živi GMM [genetski modifikovan mikroorganizam] pronađen u FE [enzimskom] preparatu.
Pored toga, alergijske reakcije usled gutanja ostataka biotoksina ili modifikovanih proteinskih struktura.
„Poznati bezbednosni rizik povezan sa industrijskom upotrebom enzima je respiratorna alergija, a za većinu proteaza postoji i određeni potencijal za iritaciju kože i očiju… Enzimi predstavljaju rizik od respiratorne alergije (npr. dobro je opisan u naučnoj literaturi…
„Genetička modifikacija enzima takođe može promeniti njihova alergena svojstva, što predstavlja nove potencijalne zdravstvene rizike. Na primer, senzibilizacija tipa I pronađena je u studiji na 813 izloženih industrijskih radnika koji su koristili genetski modifikovane enzime.
Dakle, to je dokumentovano u literaturi, ja to lično doživlm i čuo sam od više drugih ljudi – neki ljudi imaju problema sa varenjem pri varenju mikrobnih i biljnih sirila.
Ali dobro vare sir koji se tradicionalno pravi od životinjskog sirila. Postoje posledice kada pokušamo da nadmudrimo prirodu!
Prvobitno objavio dr Džozef Merkola.
TheDefender
|
|
| |
Galerija:
 Komentari 0
Trenutno nema komentara na ovaj članak ...
OPOMENA: Stranica Newsexchange ne preuzima odgovornost za komentatore i sadržaj koji oni objavljuju. U krajnjem slučaju, komentari se brišu ili je opcija za komentare isključena ...
|
|
|
|
Galerija:
|
|
Objava: 10. 03. 2024 
283 ogleda, 
0 komentara
