 V osrčju sibirske permafrostne zemlje, kjer temperature le redko presežejo ledišče, se pojavljajo luknje, ki so videti, kot da bi jih izkopal sam planet.
Ogromni kraterji, globoki do 45 metrov in široki 20 metrov, se dvigajo iz tal kot posledica nečesa, kar dolgo ni imelo jasne razlage.
Zvoki, ki spremljajo njihov nastanek, se slišijo kar 100 kilometrov stran, prvič pa so jih dokumentirali šele leta 2012. Od takrat znanstveniki poskušajo razumeti - kaj točno se dogaja pod zamrznjeno površino Sibirije?
Nova različica, objavljena na portalu ScienceAlert, prihaja od norveških raziskovalcev in spreminja prejšnjo sliko. Krivec za te bombastične pojave morda ni tisto, kar smo mislili do sedaj – proces razgradnje organskega materiala v površinski plasti –, temveč nekaj globljega, bolj specifičnega in potencialno bolj nevarnega.
Govorimo o zemeljskem plinu, ki se dviga iz geoloških globin na površje, ne o metanu, ki se sprošča zaradi raztapljanja rastlinskega materiala.
Prejšnje teorije so se osredotočale na termokraške procese – ko se začne topiti permafrost, se nabira voda, nastanejo jezera, v teh jezerih in pod njimi pa se nabira metan.
Ko tlak postane prevelik, pride do nenadnega sproščanja plina, zaradi česar tla eksplodirajo. Vendar pa ta nova analiza kaže na zelo drugačen scenarij.
Po mnenju norveških strokovnjakov zemeljski plin – vendar ne kar kateri koli, temveč vroč, podzemni plin – pronica skozi razpoke v zemlji, se kopiči pod plastmi permafrosta in ga topi od spodaj.
Nevidni plinski oblak dobesedno vre zamrznjena tla. Ta proces se nadaljuje, dokler plast ne oslabi toliko, da ne more več prenesti pritiska, kar povzroči nenaden preboj in nastanek ogromnega kraterja.
To bi tudi pojasnilo, zakaj se takšni kraterji pojavljajo le na določenih območjih Sibirije – natanko tam, kjer so velika podzemna nahajališča plina.
In ko se ta plin pomeša s taljenjem, ki ga povzročajo podnebne spremembe in splošno segrevanje Arktike, je rezultat večplasten: plin sprosti ogromen pritisk, tla se upognejo in površina eksplodira.
Zanimivo je tudi, da veliko kraterjev izgine, še preden so sploh zabeleženi. Raziskovalci iz Rusije in drugih držav ugotavljajo, da se nekatere luknje zelo hitro napolnijo z vodo in zemljo, na površini pa ostanejo le toplotne anomalije ali spremembe v vegetaciji.
Z drugimi besedami, kar bi lahko bilo še bolj spektakularno, ostaja zakopano pod plastmi snega in šaša.
Kot poroča revija "Nauka", ta pojav ni le vizualno moteč. To je tudi znak, da so procesi pod površjem veliko bolj živi, kot smo mislili prej.
Geologijo Sibirije, permafrost in energetski potencial regije je zdaj treba gledati skozi novo prizmo – takšno, v kateri toplota prihaja od spodaj in ne več le s površine.
Vprašanje ostaja odprto - koliko takšnih krajev je že pripravljenih eksplodirati? In kaj se bo zgodilo, ko jih ne bo več mogoče ignorirati? V hitro segrevajočem se svetu bi lahko tihi tresljaji pod nogami postali veliko več kot le znanstvena zanimivost.
Ogromni krateri, duboki do 45 metara i široki do 20 metara, izranjaju iz zemlje kao rezultat nečega što dugo nije imalo jasno objašnjenje.
Zvukovi koji prate njihovo formiranje mogu se čuti čak i 100 kilometara daleko, a prvi put su dokumentirani tek 2012. godine. Od tada znanstvenici pokušavaju shvatiti – što se točno događa ispod smrznute površine Sibira?
Nova verzija, objavljena na portalu ScienceAlert, dolazi od norveških istraživača i mijenja prethodnu sliku. Krivac za ove bombastične pojave možda nije ono što se do sada mislilo – proces raspadanja organskog materijala u površinskom sloju – već nešto dublje, specifičnije i potencijalno opasnije.
Govorimo o prirodnom plinu koji se diže iz geoloških dubina prema površini, a ne o metanu koji se oslobađa zbog otapanja biljnog materijala.
Prethodne teorije usredotočile su se na termokrške procese – kada se permafrost počne topiti, nakuplja se voda, formiraju se jezera, a metan se nakuplja u i ispod tih jezera.
Kada tlak postane prevelik, dolazi do naglog oslobađanja plina, što uzrokuje eksploziju tla. Međutim, ova nova analiza sugerira sasvim drugačiji scenarij.
Prema norveškim stručnjacima, prirodni plin – ali ne bilo kakav, već vrući, podzemni plin – izlazi kroz pukotine u zemlji, nakuplja se ispod slojeva permafrosta i topi ga odozdo.
Nevidljivi oblak plina doslovno ključa smrznuto tlo. Taj se proces nastavlja sve dok sloj toliko ne oslabi da više ne može izdržati pritisak, što uzrokuje nagli proboj i stvaranje ogromnog kratera.
To bi također objasnilo zašto se ovakvi krateri pojavljuju samo u određenim područjima Sibira – upravo tamo gdje postoje velika podzemna nalazišta plina.
A kada se taj plin pomiješa s otapanjem uzrokovanim klimatskim promjenama i općim zagrinjem Arktika, rezultat je višestruk: plin oslobađa ogroman tlak, tlo popušta, a površina eksplodira.
Zanimljivo je i da mnogi krateri nestaju prije nego što su uopće zabilježeni. Istraživači iz Rusije i drugih zemalja primjećuju da se neke rupe vrlo brzo pune vodom i zemljom, ostavljajući na površini samo toplinske anomalije ili promjene u vegetaciji.
Drugim riječima, ono što je moglo biti još spektakularnije ostaje zakopano pod slojevima snijega i šaša.
Kako izvještava časopis “Nauka”, ovaj fenomen nije samo vizualno uznemirujući. To je također znak da su procesi ispod površine mnogo življi nego što se prije pretpostavljalo.
Geologija Sibira, permafrost i energetski potencijal regije sada se moraju promatrati kroz novu prizmu – onu u kojoj toplina dolazi odozdo, a ne više samo s površine.
Pitanje ostaje otvoreno – koliko je takvih mjesta već spremno eksplodirati? A što će se dogoditi kada ih se više ne bude moglo ignorirati? U svijetu koji se brzo zagri, tihi podrhtaji pod nogama mogli bi postati puno više od znanstvene zanimljivosti.
|
Natisni