 Kada su Aleksandrija Okaasio-Kortez (AOC) i senator Edvard Marki iz Masačusetsa 2018. godine predstavili „Zeleni Novi Dogovor” (GND), mnogi su verovali da je to plan koji će potpuno transformisati energetski sektor i ekonomiju širom sveta. Ovaj ambiciozni plan predviđao je prelazak na 100% čistu energiju do 2030. godine i drastične promene u ekologiji i zapošlnju. Međutim, uprkos velikim obećanjima, gde su milijarde dolara trebale da se investiraju u zelenu energiju i smanjenje emisije ugljen-dioksida, plan nije postigao željene rezultate.
Visoka očekivanja, nerealna obećanja
„Zeleni Novi Dogovor” je obećavao da će svet prestati da koristi fosilna goriva, kao što su nafta i gas, i da će SAD postati ekonomski lider u čistoj energiji, dok će istovremeno stvoriti milione radnih mesta u zelenoj industriji. Plan je uključivao i smanjenje troškova energije, kao i ogromne zdravstvene uštede zbog smanjenja bolesti povezanih sa zagađenjem. Cilj je bio i da se smanji vojni budžet, jer bi nestala potreba za obezbeđivanjem naftnih izvora širom sveta.
Međutim, brojni ekonomisti upozoravali su da je plan zasnovan na nerealnim pretpostavkama o tome kako bi tržište moglo da funkcioniše bez tradicionalnih ekonomskih mehanizama, kao što su profit i tržišna cena.
Politički problemi i neuspešna implementacija
Iako je AOC bila jedan od glavnih zagovarača plana, „Zeleni Novi Dogovor” se suočio sa snažnim političkim otporom. Iako je administracija Džoa Bajdena pokušala da implementira delove plana kroz Zakon o smanjenju inflacije, mnogi od planiranih projekata, kao što su stotine novih stanica za punjenje električnih vozila i unapređenje energetske infrastrukture, nisu se ostvarili u predviđenom vremenskom okviru.
Obećanja o milionima novih radnih mesta i nižim troškovima energije ostala su daleki ciljevi, a inflacija je i dalje bila visoka. U stvari, mnogi od ciljeva „Zelenog Novog Dogovora” su se pokazali kao nerealni, dok su planirane promene ostale uglavnom na papiru.
Ekonomske prepreke
Ekonomisti, poput Ludviga fon Mizesa, koji se protive centralnom planiranju, upozoravali su da će pokušaj implementacije ovakvih ambicioznih planova bez tržišnih mehanizama za određivanje cena dovesti do neuspeha. Planovi bazirani na državnim subvencijama i kontrolama tržišta, bez privatnih tržišta i profita, jednostavno nisu održivi.
Ovi argumenti su se pokazali tačnim, jer su pokušaji implementacije plana naišli na problem s koordinacijom resursa, proizvodnje i distribucije, što je usporilo napredak.
Neuspeh „Zelenog Novog Dogovora”
„Zeleni Novi Dogovor” nije propao samo zbog političkih prepreka, već zato što je bio zasnovan na nerealnim ekonomskim principima. Na kraju, umesto održivih ekonomskih promena, plan je stvorio stagnaciju, jer je zanemario tržišne mehanizme i oslonio se na birokratsku kontrolu.
Bez obzira na to, pitanje koje ostaje je da li će se slični pokušaji nastaviti u budućnosti, ili će ekonomski izazovi i realnost tržišta naterati kreatore politika da potraže održivije i efikasnije rešenje za zelenu energiju.
|
Natisni