Harari je tokom pandemije otvoreno govorio o „kritičnosti kovida“ kao okidaču za masovni biometrijski nadzor: „Da bismo zaustavili epidemiju, moramo nadgledati ne samo kuda ljudi idu, već i šta se dešava ispod njihove kože.“ Sa istom lakoćom govori o transformaciji čoveka u „boga“ zahvaljujući moći da „rekonstruišemo ljudski život“, kao i o kraju slobodne volje – jer „ljudi su sada hakabilne životinje“.

KULTURA ODRICANJA OD TELA

Transhumanisti poput Hararija, filozofa Nika Bostroma, genetičara Džordža Čerča i inženjera Rej Kurcvajla, ne žele samo unapređenje života, već njegovo temeljno redefinisanje. Njihova nada: večni život u oblaku, oslobođen tela, biologije, i svega što čoveka čini čovekom. Ovo „spasenje kroz tehnologiju“ nije nauka – to je nova religija. Religija bez duše.

BIOMETRIJSKI NADZOR I DIGITALNI IDENTITETI

Planovi koji su nekada izgledali kao naučna fantastika sada se sprovode kroz digitalne identitete, centralne digitalne valute i biometrijsku verifikaciju. Ljudi su sve češće svedeni na algoritamski profil, deca se već navikavaju da koriste Face ID da bi ušla u školsku menzu. Na taj način, sopstveno telo postaje alat za transakcije – a biće za tržište.

SAN O SVETU BEZ ŽIVOTA

Harari, poput likova iz distopija Orvela i Hakslija, zamišlja svet u kome je biološki život prevaziđen. Njegove reči odzvanjaju u romanu „Odvratna snaga“ S. S. Luisa, gde lik Filostrato sanja planetu bez biljaka, ptica, prljavštine – samo sterilne aluminijumske imitacije. Vizija transhumanizma je čista, mrtva i prazna – i upravo zato tako opasna.

Transhumanizam ne nudi nadčoveka, već postčoveka. U želji da prevaziđe smrt, on zaboravlja život. U ime unapređenja, on briše ono što nas čini ljudima. Ako pristanemo da budemo deo tog eksperimenta, rizikujemo da ostanemo bez nečega mnogo važnijeg od večnog života – bez sopstvene duše.

Transhumanizam: Ideologija i istorijski kontekst

Transhumanizam je filozofski pokret koji zagovara korišćenje tehnologije za unapređenje ljudskih sposobnosti, kako fizičkih tako i mentalnih. Ovaj pokret se temelji na ideji da tehnologija može i treba da bude korišćena kako bi se poboljšao ljudski život, prevazišle biološke granice i čak postigao „post-ljudski“ razvoj. Transhumanizam ne samo da teži da unapredi ljudsko telo, već i smatra da je evolucija tehnologije ključna za ostvarenje boljeg, dužeg, i zdravijeg života.

Ideologija transhumanizma

Kroz svoju ideologiju, transhumanizam se protivi stavu da je ljudska priroda nešto fiksno i nepromenljivo. Umesto toga, transhumanisti veruju da bi ljudi trebalo da imaju pravo i moć da unaprede svoju biološku prirodu, koristeći tehnologiju kao alat za postizanje takvog napretka. Ovo uključuje ideje kao što su:

Biosintetička poboljšanja: Povećanje ljudskih sposobnosti putem genetskog inženjeringa, biotehnologije, i implementacije veštačkih tela i organa.

Veštačka inteligencija (AI): Razvoj AI sistema koji mogu da unaprede ljudsku kogniciju, pomognu u rešavanju globalnih problema, ili čak postanu deo ljudske svesti (npr. uploadovanje svesti).

Večnost i biološka ne-smrt: Kroz tehnologiju, transhumanisti veruju da je moguće postići neograničen život, putem regeneracije tela, veštačkih tela, ili tehnologije koja usporava starenje ili eliminiše bolesti.

Pravo na poboljšanje: Pojedinci bi trebalo da imaju pravo da unaprede svoja tela i umove, jer je to, po mišljenju transhumanista, prirodni korak u evoluciji.

U središtu transhumanizma je težnja za “post-ljudskim” stanjem, gde ljudi prevazilaze svoje biološke limite i kreiraju nova, unapređena bića koja mogu da prevaziđu postojeće slabosti ljudskog tela. To podrazumeva unapređenje sposobnosti kroz tehnologiju, bez obzira na to da li su ti napreci fizičke prirode (kao što su poboljšanja u snazi, izdržljivosti, ili čak dugovečnosti) ili mentalne (kao što je unapređena memorija ili sposobnosti za procesuiranje informacija).

Istorijski kontekst

Transhumanizam nije noviji fenomen, ali je u poslednjim decenijama postao centralna tema u filozofiji tehnologije. Njegovi koreni mogu se pratiti u filozofskim razmatranjima o mogućnostima unapređenja ljudske prirode i proširenja ljudskih sposobnosti kroz tehnologiju.

Koreni transhumanizma sežu duboko u 20. vek, kada su filozofi i naučnici počeli da razmatraju mogućnost ljudskog savršenstva kroz tehnologiju. Prvi teoretičari transhumanizma, poput Vernora Vinge-a i Maxa More-a, predložili su ideju “singularnosti”, trenutka kada će veštačka inteligencija postati dovoljno napredna da će moći samostalno unapređivati samu sebe, čime će nastati nova era u kojoj će ljudska i mašinska inteligencija postati nerazdvojne.

Harari pominje kako je evolucija bića kroz prirodnu selekciju bila glavna sila koja je oblikovala život na Zemlji poslednjih četiri milijarde godina. Međutim, sa napretkom tehnologije, Harari sugeriše da će nauka zameniti evoluciju prirodnom selekcijom sa evolucijom zasnovanom na “inteligentnom dizajnu” – ne dizajnu boga, već dizajnu stvorenog od strane ljudskih bića ili, možda, samih tehnoloških sistema kao što su “cloud” tehnologije (IBM, Microsoft). Ovaj preokret u razmišljanju izaziva duboka etička i filozofska pitanja o budućnosti ljudske vrste.

Filozofija prosvetiteljstva: Prvi koraci ka transhumanizmu mogu se pratiti u idejama prosvetiteljstva, koje su verovale u neograničene mogućnosti ljudskog uma i napredak kroz nauku i obrazovanje. Filozofi poput Immanuela Kanta i Renéa Dekarta verovali su u sposobnost ljudske rase da poboljša sebe kroz razum i nauku.

Rađanje ideje post-ljudskog bića: Tokom 20. veka, transhumanizam je postao prepoznatljiviji kroz rad futurista i naučnofantastičnih pisaca, kao što su J. D. Bernal i F. M. Esfandiary, koji su zamišljali svet u kojem bi ljudi mogli koristiti tehnologiju da se unaprede ili da prevaziđu ljudske slabosti. Bernal je verovao da bi ljudi mogli da preuzmu kontrolu nad svojim biološkim evolucijama i postignu „savršenu ljudsku vrstu“ kroz tehnologiju.

Rađanje transhumanizma kao filozofije: Prvi put transhumanizam se jasno definisao kao filozofska i kulturna ideologija 1950-ih, kada je Julian Haksli, istaknuti biolog, skovao pojam „transhumanizam“. Haksli je verovao da bi biotehnološki napredak mogao omogućiti ljudima da se oslobode bioloških ograničenja i da postanu superiorni u odnosu na svoj prirodni oblik. On je takođe govorio o mogućnosti postizanja „posthumanog“ stanja, kroz razumevanje evolucije i tehnologije.

Savremeni transhumanizam: S razvojem nanotehnologije, genetskog inženjeringa, veštačke inteligencije, i drugih tehnologija koje omogućavaju ljudima da kontrolišu svoje biološke funkcije, transhumanizam je postao ozbiljna tema u akademskim, tehnološkim i filozofskim krugovima. 1990-ih godina, sa pojavom interneta i globalnih komunikacijskih mreža, pokrenuta su mnoga istraživanja u vezi sa temama koje uključuju uploadovanje ljudske svesti u mašine, postizanje besmrtnosti, i korišćenje tehnologije za unapređenje ljudskih sposobnosti.

Transhumanizam kao Religija

Iako se transhumanizam često predstavlja kao naučna i tehnološka filozofija, reč je u suštini o religijskom pokretu. On je nova vrsta vere u tehnološki napredak koja nudi “spasenje” kroz besmrtnost i potpunu kontrolu nad evolucijom, ali umesto bogova i duhovnih entiteta, transhumanisti veruju u moć tehnologije. Ovaj pristup, prema autoru, ima potencijal da vodi u distopiju, gde bi, umesto napredovanja ka superiornim ljudskim sposobnostima, mogli završiti u svetu koji je daleko od onog što je transhumanizam obećavao.

Transhumanizam je, prema ovom tumačenju, duboko ukorenjen u savremenim željama za neograničenim životom, savršenstvom i kontrolom nad prirodom. Međutim ako prihvatimo ove ideje bez kritičkog razmišljanja o onome što znači biti ljudsko biće, mogli bismo se naći u tehnološkom okruženju koje ne nudi život, već vodi ka novoj vrsti patnje i nestabilnosti.

Kritike i izazovi transhumanizma

Iako transhumanizam nudi optimističnu viziju budućnosti, on se suočava i s brojnim kritikama i izazovima. Kritičari transhumanizma ukazuju na nekoliko ključnih problema:

Etička pitanja: Postavlja se pitanje da li je moralno manipulisati ljudskim genomom i biološkim funkcijama. Pitanje prava na unapređenje i potencijalne nejednakosti između ljudi koji mogu da priušte takve tehnologije i onih koji ne mogu, izaziva zabrinutost zbog mogućeg produbljivanja socijalnih nejednakosti.

Rizici nepredvidivih posledica: Korišćenje tehnologije za drastično unapređenje ljudskih sposobnosti može doneti nepredvidive rizike. Na primer, korišćenje genetskog inženjeringa moglo bi izazvati neželjene mutacije ili posledice koje bi mogle imati negativan uticaj na čitavu ljudsku vrstu.

Filozofske dileme: Transhumanizam postavlja fundamentalna pitanja o tome šta znači biti „čovek“. Ako tehnologija stvori bića koja više nisu ljudska u biološkom smislu, da li to znači da gubimo ono što nas čini ljudima? Da li bi ljudska svest u veštačkom okruženju i dalje bila ista?