|
| 14. 03. 2025 |
  |
Prošlo je pet godina, ali oni još ne odustaju. Novinari naklonjeni levici i zdravstvene birokrate očajnički pokušavaju da održe strah od kovida u životu. Sada, kroz niz članaka o „petogodišnjici pandemije“, pokušavaju da vas podsete ne samo na virus, već i na to koliko ste tada bili uplašeni.
Ljuti su jer „znate istoriju“ i zaboravili ste taj strah.
Ali naravno da ste ga zaboravili. Jer znate istinu.
U julu 2021, dok su neumoljivi brojači smrti u Americi prelazili 600.000, napisao sam jednu od najokrutnijih i najistinitijih rečenica u svojoj karijeri:
600.000 smrtnih slučajeva nikada nije izgledalo više kao nula.
Istina tada. Još istinitije sada.
Ne samo zato što je početna stopa smrtnosti od kovida bila oko 0,3% (možda i manja), što znači da je virus u prvom naletu ubijao otprilike jednu osobu na 300 zaraženih. Već zato što je, više nego grip – i daleko više nego što paničari priznaju čak i sada – kovid prvenstveno pogađao vrlo stare i teško bolesne ljude.
Sećam se kada sam pitao svog doktora koliko je njegovih pacijenata umrlo od kovida. U to vreme je imao preko 80 godina i radio je u Njujorku. Pretpostavio sam da ih je izgubio bar šest ili više. Njegov odgovor? Jedan. Čovek u devedesetim godinama.
Da, smrt (gotovo) svake osobe je tragedija.
Ali ta tužna, banalna istina ne znači da društvo mora preduzeti sve moguće mere kako bi sprečilo svaku smrt. Svi umiru, pre ili kasnije. Pretvarati se da možemo izbeći tu realnost – isto kao i zamišljati da možemo eliminisati bol – nije samo lažno, već i opasno. Takav način razmišljanja dovodi do perverznih i užasnih posledica. Bol i smrt su deo ljudskog postojanja. Ne možemo ih eliminisati, možemo ih samo malo odložiti – ako imamo sreće.
Mi nismo bogovi.
Ali političari (i doktori) ponekad misle da jesu. „Ako sve što radimo spasi samo jedan život, biću srećan“, rekao je tadašnji guverner Njujorka Endrju Kuomo 20. marta 2020, kada je potpisao naredbu o zatvaranju države.
Ne. Kao i svi lideri, njegov posao je bio mnogo manji, ali složeniji – ne da maše čarobnim štapićem i ukida smrt, već da balansira interese zdravih i bolesnih, mladih i starih.
Istina je bila poznata još u martu 2020. – ali je bila nepoželjna
Već sredinom marta 2020, dok je panika tek počinjala, naučnici sa najboljim pristupom podacima – posebno oni koji su analizirali slučajeve sa broda Diamond Princess u karantinu kod Tokija – znali su koliko je kovid opasniji za starije ljude.
Možda podaci iz Kine nisu bili pouzdani, ali japanski i italijanski podaci jesu. Jasno su pokazivali da je bolest mnogo opasnija za ljude starije od 75, čak 80 godina, nego za bilo koga drugog.
Ostatku sveta trebalo je još nekoliko dana da shvati ovu istinu. Ali do kraja marta postalo je očigledno svima koji su obraćali pažnju.
Kao što sam napisao u knjizi Pandemia (i, iskreno, ako želite da se setite prve godine pandemije, trebalo bi da pročitate Pandemiju ako već niste), Njujork je dokazao suprotno od onoga što su mediji tvrdili.
Njujork je imao sve protiv sebe – izuzetno gustu naseljenost, stanove i metroe koji su ubrzavali širenje, preopterećen gradski bolnički sistem, nezdravu populaciju – i ipak, bolnice nisu bile preplavljene kovid pacijentima.
Visoka stopa smrtnosti u tom prvom talasu verovatno je imala više veze sa prekomernim korišćenjem respiratora i panikom u loše vođenim staračkim domovima nego sa samim virusom.
Već krajem aprila 2020, medicinska kriza bila je gotova.
Poljske bolnice su zatvorene, bolnički brodovi su isplovili, novostigli respiratori su poslati u skladišta – nikada nisu ni korišćeni.
Ali panika je tek počinjala
Za medije i zdravstvene birokrate, kovid histerija je tada tek uzela maha.
Zašto?
Jer su shvatili koliko im je korisna.
Bila je to prilika da napadnu Donalda Trampa i opravdaju nesposobnost Džoa Bajdena da vodi kampanju. Ali bila je i mnogo više od toga. Bila je to šansa da se izmeni društvo, da se Sjedinjene Države preoblikuju po modelu Evrope, da se ojača socijalna država kao nikada pre, da se ostvare snovi o univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti (u SAD) i univerzalnom osnovnom prihodu (svuda).
Mislite da preuveličavam?
Ne preuveličavam.
To su laži koje današnji progresivci – u medijima i van njih – žele da zaboravite. Oni ne žele da se setite kako su pokušali da iskoriste krizu za sprovođenje politika koje nikada ne bi mogle proći u normalnim uslovima.
Naravno, nisu uspeli.
Gore od toga – u svojoj preteranoj želji za moći, naneli su sebi nepopravljivu štetu.
Građani su videli istinu – i to menja politiku
Po celim Sjedinjenim Državama i Evropi, građani su uvideli opasnosti premoćne „države dadilje“ i zdravstvenog autoritarizma.
U nekim mestima, poput Floride, ljudi su to shvatili brzo. U drugima, poput Kanade, trajalo je duže.
Ali na kraju, skoro svi su preležali kovid – i skoro svi su se oporavili.
I svi smo videli da jedina prava opasnost nije dolazila od virusa, već od zdravstvenih institucija i medija koji su širili paniku.
Duboko uverenje da su zaključavanja i laži iz 2020. još uvek prisutne u kolektivnoj svesti i danas oblikuju politiku.
Ako mislite da grešim, samo pogledajte Belu kuću.
Progresivni akademici, mediji i holivudska elita mislili su da će kovid srušiti Donalda Trampa.
Ispostavilo se da je bilo obrnuto.
|
Slike:
 Komentari 0
NAPOMENA: Newsexchange ne preuzima odgovornost za komentatore i sadržaj koji objavljuju. U krajnjem slučaju, komentari se brišu ili se isključuje mogućnost komentiranja ...
|
|
|
Galerija:
|
|
Objava: 14. 03. 2025 
300 ogleda, 
0 komentara
